Војна историја и актуелна дешавања (Литература, Документарни Филмови, Дискусија)

Порука од **Профа** » 28 Јун 2018 14:57

На данашњи дан дешавали су се многи историјски догађаји, поред горе наведеног издвојио бих барем још два.

Интересантан податак: Операција Коридор 92 је почела 2 дана раније него што је планирано, зато што је установљено да су значајна усташка појачања већ била на путу за Посавину.

Ево и коментара Генерала, тада Пуковника Новице Симића, оперативног команданта ТГ-1:

Порука од **Френки** » 28 Јун 2018 15:33

Коридор за Југославију је успостављен, пут је слободан. Срећно! - Каже Новица кад су ушли у Модричу.

На каналу дебељача у последње време избацују доста нових клипова и у овом човек прича како је Санска Бригада форсирала набујалу Босну током пробоја, а највећи проблем наших мученика што нико није знао пливати, али опет у два наврата су је набујалу форсирали, нико није погинуо од противничке ватре само се један војник утопио.

Скоро сам нашао овог баџу, има врло озбиљне, а истовремено мим ворди историјске анализе. Апсолутна препорука!

Порука од **Мики** » 14 Јул 2018 21:49

Плејлиста о настанку и историји легендарних оружја кроз историју. Врхуснки квалитет нарације и визуелног приказивања материје, заједно са опасно добрим илустрацијама.

https://www.youtube.com/playlist?list=P ... 5XDZbqPABC

Порука од **Мики** » 23 Јул 2018 14:54

Викенд есеј: Кад је Боро заклао Рамиза - антифашистички трејлер за сецесију Косова

Да питаш Албанце у Црној Гори ко им је био највећа пријетња за вријеме Другог свјетског рата рекли би ти исти као и данас, ЧЕТНИЦИ! Нека ничим оправдана „антифашистичка“ еуфорија протеклих дана само је освјежила такав сентимент (без обзира на чињеницу да су четници били монархисти а не фашисти, али деценије партијске пропаганде су учиниле своје), једна љигава партијица чак је пошла тако далеко и да повампири Бора & Рамиза у демагошке сврхе као у златно доба комунистичке пропаганде. Ја бих пак освјежио један догађај који дочарава нашу антифашистичку праксу, догађај који се десио по сред Црне Горе а о коме не знате ништа јер у партијским уџбеницима није било мјеста за истините приче о томе како се калило „братство & јединство.“

Као вазална земља фашистичког блока под протекторатом Италије Албанија је добила границе Велике Албаније (ово што данас зову „Природна Албанија“ и активно је граде). Како је Косово припало Црној Гори након Балканских ратова, а у њој остало као дио Зетске бановине, на њему се населио велики број Црногораца који су проширењем Велике Албаније 1941-е систематично протјеривани а на њихово мјесто довођени Албанци из Албаније. Ово је, природно, створило (благо речено) анимозитет према Албанцима са Косова (мада су протјеривачи махом из Албаније). Иако током рата у саставу СС дивизија Скендербег (а касније) и принц Еуген Албанци су се попут осталих народа обрели на свим странама па и у партизанима (као и код нас, што се рат ближио крају то у већем броју). Иако су југословенски партизани повратили Косово (сада већ револуционарно-комунистичкој) Југославији Албанци су, природно, захтјевали да се прикључе партизанима из Албаније. Да би ово спријечили наши шампиони антифашизма су их 1945-е присилно регрутовали у своје редове, ваљда јер ништа не пада боље на празан стомак од братства&Јединства набијеног кроз нос.

У марту 1945-е (ово је сами крај рата иначе) колона од неколико хиљада Албанаца са Косова кренула је пјешке ка Бару гђе су требали да се укрцају на бродове и као припадници новоформиране Бокешке бригаде помогну у борбама око Трста (који је Југославија иначе предала 1947-е). У Скадру око 2500 косовских регрута предато је Десетој црногорској бригади. Иако усиљени марш до Скадра није био пријатан до Бара регрути су трпјели још веће малтретирање, Црногорци (међу којима је било и оних протејраних са Косова) називали су Албанце са бијелим капицама, своје нове саборце, балистима и другим погрдним именима. Неки кажу да су при преласку Бојане Албанци бацили неке партизане у воду али исто тако неко каже и да су они који су се у путу разбољели или повриједили одведени од стране партизана у болнице и од тад их нико није видио. Но, то је споредно спрам онога што се десило када су стигли у Бар.

Док се изнемогла колона од око 2500 косовских партизана/регрута кретала ка луци један човјек је напустио колону да би пио воде. Црногорски партизан му није то дозволио и покушао је батинама да га врати у колону. Иако је запомагао бијеном момку у помоћ нису прискочили ни сународници (вјероватно уплашени од наоружаних војника) ни црногорски партизани, живи споменици антифашизма. У једном моменту момак више није могао издржат и посегао је за оружјем партизана који га је тукао. По комунистичким извјештајима убио је тог партизана али по ријечима очевидаца пуцао је у ваздух. Како год било неко од црногорских партизана је повикао „Побуна Шиптара!“ и оно што је услиједило познато је (малобројним Југословенима али зато великом броју косовских Албанаца) као Барски масакр. На лицу мјеста убијено је преко 400 припадника колоне, албанских партизанских регрута од стране њихових црногорских колега који су пуцали на ненаоружане људе. Пуцало се са свих страна па чак и са прозора болнице. Осталих 2000 Албанаца се разбјежало али је после недугог лова на људе већина побијена.

Мали број људи успио је да избјегне масакр и побјегне назад на Косово, међу њима сигурно најзнаменитији ђед Хашима Тачија. И сад, док су антифашистички анђели комунисти ово крили од нас, да чак ни људи који су се подигли у Бару за ово не знају шта мислите јесу ли знале фамилије оних 2500 несретника са Косова то? А не морам вам причат колике су фамилије по Косову и колико држе до крвне освете и племенске части. Чак и да не држе, мислите ли да би/је ико од Албанаца са Косова имао повјерење у Југославију и њен комунистички режим? КПЈ је разним уступцима пкушавала да их одобровољи али сваки уступак је виђен као слабост и употребљен против оних који су га дали, а понајвише устав из 1974-е. И сад ми ви можете читат партијску поезију о безгрешности наших антифашиста који пуцају у ненаоружане људе (наравно не само на Албанце и на само у Бару) а ја ћу вам вјероват таман колико и породица Тачи.

Извор: Stari Liberal

Лептијебо дајте овом човеку вињака и четничке гибанице, ово је најбоља демонстрација икад како су носачи авиона вршили операције на Пацифику!

Порука од **Мики** » 05 Окт 2018 15:57

@Маузер ај да и од вас приједорчана нешто буде

https://i.imgur.com/CDx18Be.png

Порука од **Профа** » 05 Окт 2018 16:49

Смедерево, Пожаревац и Крагујевац по једног.

Да и од нас нека вајда.

ОПЕРАЦИЈА ВРБАС 92
ОКТОБАР 1992.

Град Јајце се налази на граници западне и централне Босне, одмах на почетку ратних сукоба га котролишу удружене снаге ХВО и АРБиХ. Српске снаге котролишу територије око града те се тако ствара ''џеп'' (дужине од 25км. ) у српским линијама одбране.

У циљу чвршће контроле те скраћивања фронта и по највише да се успостави сигурна контрола над двије хидроелектране на Врбасу које су биле од великог значаја за економску стабилност Српске. Главни штаб ВРС доноси одлуку о заузимању Јајца.

У љето 1992. посље најсвијетлије операције ВРС ''Коридор 92'', главну улогу у операцији заузимања Јајца добија 30. Крајишка дивизија ВРС. Операција ''Врбас 92'' се темељила на планинском начину ратовања: спор, опрезан напредак. Напад је изведен са три правца сјевер, запад и југозапад остављајући простор на истоку како би се могли повући цивили који би жељели напустити град.

Ток целе операције.

Операција започиње у јулу 1992. у напад је било ангажовано око 8.000 бораца ВРС подјељено у три тактичне групе. 30. Крајишка дивизија је подржана артиљериском ватром и крилима 19. бригаде (Србобран) Доњег Вакуфа те 22.бригаде на Влашићу. Град Јајце је бранило око 6.000 удружених бораца ХВО и АРБиХ.
Током четири недеље борби у западном правцу, Тактичка група 2 разбија одбрану хрватско-муслиманских снага и напредује 6 километара према граду. На два километра од града на прилазу Врбице, дочекује их жестог отпор те ВРС за кратко вријеме зауставља офанзиву.

9.септембра хрватско-муслиманске снаге покрећу контранапад како би спријечиле напредовање ВРС,али без жељених резултата. До 15-16 септембра српски борци одбацују непријатеља још 5 километара те долазе до села Барево и мјесне заједнице Скеле на Врбасу на свега један километар од центра града. Лидери хрватског народа у Јајцу видјевши да је град пред падом покушавају да спасу ситуацију закључивајући 9.октобра једнострано примирје са Србима. Уз обећање снадбијевања електричном енергијом. Напад ВРС је обустављен али због неслагања муслиманске стране која се противи примирју између Срба и Хрвата, операција се поново наставља. Већ 21.октобра избијају инциденти између Хрвата и муслимана у Травнику, Бугојну...што слаби одбрану Јајца.

Српско ПВО оруђе M55 у калибру 20мм (чувени "троцевац") током борби око Јајца.

Видјевши хаос међу непријатељима, ВРС креће у посљедњи обрачун за Јајце, 25.октобра 30.Крајишка дивизија уз подршку 1. батаљона војне полиције и 1. извиђачко-диверзантске чете, покреће офанзиву на три правца истовремено.
На мјестима Врбица и Царево Поље српске снаге воде грчевите борбе док су неке позиције неколико пута прелазиле из руке у руку.
27.октобра Тактичка група 1, напредује са југа те достиже обале ријеке Пливе (са друге стране обале је центар града), док се у Врбицама и Царевом Пољу још увјек воде жестоке борбе.
Истог дана борци Тактичне групе 2, напредују са сјевера око 5 километара, те долазе до хидроелектране ''Јајце 2''.

Српски против-тенковски топ ЗиС-3 (калибра 76мм) у директном дејству по Јајцу.

29. октобра град Јајце су у расулу напустиле јединице ХВО и АРБиХ међусобно оптуживајући једни друге за пад Јајца, из те напете ситуације ће посље избити прави рат између хрватских и муслиманских снага.

Српска тробојка се побједоносно завиорила на старој тврђави изнад Јајца 29.октобра 1992. са чиме је главни циљ операције био завршен, мада операција ''Врбас 92'' је званично завршена 18.новембра када 30. Крајишка дивизија заузима преостале територије и затвара јајачки џеп те долази све до насеља Турбе у општини Травник.